|
Srpski
English
German
|
Godine su velike, dete moje, osamdesšest.Zdrava sam, fala bogu, ništa
me ne bole, neg sam kad bi mogla noge da promenem, pa oma na sigranku.
Jej te kokice, šta se stidiš, ja to mom Nikoli nakokam
punu vanglu, zdravo volemo. Mi dodjemo i rod, jel tvoja baba Jela pobratila
se smojim ujom. Jedinica, kažedu mlogo bolovala dok bila dete, a Todorkini
se bojali da neumre i tako je onak pobratidu.
Ko sade da je gledim, ide u crkvu, a uruku grana od bagrena, pa sve
maje zgranom, da joj miriši.
I deda-Milu pantim i deda-Svetozara, ti se njega
nesećaš, umro još otkade. Imo jednu nogu kraću i furt išo sa štapom,
tako nabado. A kako joj materi sime? Jel Sofija? Nije. Dabom da nije,
neg Lena. Sedeli u taj sokak od mline, baš pod Gospin breg.
Tuna bio bubac, momci se skupljali na sabor, a na
belu nedelju na dud kod Pargarovi bila ljuljaška. Bila i kod Carana
na ćošak, pa onak di je ko teo. Velik dud bio tamonaka. Vežedu momci
pajvan gore, a di će da sediš presavijedu pokrovac. Onak izmedu štrik,
nji dva momka, jedan drži s jedne drugi s druge, pa kad zapnedu, itnu
ljuljašku čak u granje, gorenaka. Ju, a ja nesmem ni da gledim di je.
A kad sedneš da te ljuljadu, mora da im šapneš koga
voleš. Pose te itadu tako visoko da vidiš dimu kuća. Ako neka nema momka
ili ne da kaže koji je, a oni uvrnu štrik na jednu stranu, pa kad potkačidu,
sve se kecelja na njega namota, pa jel siscepa jel je skinedu, a neki
puta bide i suknja poderana. Zoto i kažedu "stigla bela nedelja,
da se cepa kecelja".
Ja dugo nisam smela, stra me i da gledim, a ne da
sednem, jel kaki su bili pusti, kad zamanu, ja lagana misliš će dodletim
čak na Skošac. Uvatim se tako srukama i držim se jako, zažmurim. Kaka
kuća, kaki momak, neg sam da stignem cela dolenaka.
A bilo i koje su volele, pa sve cičidu kad i itnu.
A momci onak sve jače zamanjivu. Bilo i da padnedu, bilo. Slavujku Prodanovu
itnedu jedared pa nasred sokaka, u blato, fljiis! Sreća njena, blato
do kolena, tuna na put di kola idedu. Bilo joj mekše jel na guzicu pala.
Svi u smej, a ona utrči oma kod Lukini das opere i presvuče.
To se ljuljalo svako pose podne, celu belu nedelju
sve dok počne veliki post. A onak ništa, dogodine.
|
|
