Општине Овча и Борча, које су водом биле непосредно угрожене тражиле су већ 1876 године, задолмљивање путем удружења. 1897 год. њима се придружују и остале заинтересоване општине из баната и Срема: Ковачица, Баранда, Францвелд ( Качарево ), Јабука, ГЛОГОЊ, Падина, Опово, Чента, Уздин, Ново Село, Сефкерин, Сакуле, Ботош, Црепаја, Панчево, Белегиш, Сурдук и Бановци. Изабран је одбор на нивоу ових места који је бројао 32 члана. Одбор је 05.11.1906 у Бечкереку ( Зрењанин ) одржао састанак и решио да покрене спор против краљевског угарског ерара јер је он као правни наследник и власник ритске земље био дужан да подигне насипе - улажући приход са те земље.

Услед неслоге у парницу се упустило само10 општина и то: Ботош, Чента, Црепаја, ГЛОГОЊ, Опово, Уздин, Сакуле, Сефкерин, Овча и Борча. Најзаинтересованије општине Овча и Борча, посебно покрећу парницу још 27.7.1908 године. Пресуда је донета у њихову корист, а краљевски угарски ерар је по њој био обавезан да изведе задолмљивање. Другостепени суд уз образложење да ерар “није дао гаранције за успех задолмљивања“ одбацује тужбу. Осталих 8 општина учесника у спору, није добило никакво решење све до рата. И поред оваквог решења суда, угарско министарство пољопривреде је спремило планове за задолмљивање и предвидело трошкове у висини од 15,373.469 круна ( што износи 21 круну по јутру - годишње ). Стога је 09.06.1910 године, Министарство сазвало скупштину заинтересованих општина, ради удруживања. Међутим оне одбијају удруживање због сувише велике суме наведене у предрачуну.

После дугих преговора министар је општинама обећао помоћ од 250.000 круна током 10 година. Али и овај предлог је одбијен, а општине су основале аутономну задругу одрекавши се државне помоћи. Међутим министар је забранио ову организацију и издао наредбу за организацију водне задруге, која је и основана 09.08.1913 год. ( Дунавско - Тамишка ) - радове је прекинуо рат.

Заинтересоване општине су 3.4.1919 год. образовале Ритски одбор, а функција одбора је 1923 године, прешла на Водну задругу.

Ствар је покренута 1924 године,захваљујући потреби сувоземног повезивања Београда и Панчева. 1927 године Министарство је наредило да се исушивање повеже са изградњом пруге Београд - Панчево тако да се насипи за одбрану од поплава заврше пре железничког насипа и у исто време заврши и пруга и мост. 1924 је почело снимање терена, а пројекат је завршен 1927 год.

Од 260 милиона динара закљученог зајма половина је пала на терет здружених интересената (просечно до 2000 динара по к.ј. - друга половина на терет државе ). Јуна и октобра 1928 године одржане су лицитације које нису успеле, те је у априлу 1929 године остварен уговор са предузећем “Батињол” из Париза,које је ове радове преузело.

Радови су почели 5.августа 1929 године, а завршили октобра 1933 год. Ивицом рита паралелно са Дунавом и Тамишем, подигнут је насип дужине 89.890 метара и ширине 6 метара, поред Тамиша 5 метара ( са 13,5 милиона метара кубних земље ).

Висина му је одређена према највишем водостају Дунава код Панчева, забелеђеном крајем XIX века - кота 67,27 ). Због висине воде 1940 године, подигнуте су чуварнице и забрањено је кретање возила по бедему.

Насип се подизао примитивно, машине су употребљене само на најтежим деоницама, главна радна снага су кубикаши, већином Мађари.

Одводњавање унутрашњих вода је решено ископом канала - што је урађено багерима - систем канала је дужине 320 километара. Због малог нагиба терена постављене су пумпе / у непосредној близини река / капацитета 16,6 м3 у секунди са моторима снаге 855 КС.