Село Глогоњ је место са мешовитим становништвом у којем данас
живе Срби, Румуни и Македонци, а некада, у прошлости Румуни и
Немци.
Лежи на обали Тамиша, на око 20 км. од Панчева ка Зрењанину. Документовано
је постојање места 1717, тада невелико, са само десетак кућа.
На Мерсијевој карти, из 1723, фигурира, као напуштено место. Некада
- 1767, у време прикључења војној граници, село је било настањено
Румунима.
Неколико година по прикључењу - 1773, овде је насељен велики број
немачких породица, а 1794 и Румуна из Ардеала, који су се прво
зауставили у Клеку, Јанковом Мосту и Бегејцима, а затим наставили
до Глогоња, Јабуке, Овче и Сефкерина.
Велики део ових породица потиче из места Рашинари и околине, побуњеника
Хоре, Клошке и Кришана.
1865, Глогоњ има преко 2700 становника, од којих 725 Румуна,
а 1869 - 2773 становника од којих 751 Румун.
После 1900, број Румуна опада испод 700.
Према попису из 1991, у Глогоњу живи око 3500 становника,
од којих само 247 Румуна, а данас је број Румуна пао испод цифре
од 200, мање од 7 % укупне популације места.
Црква: На почетку, један кратак временски период, Румуни
из Глогоња су припадали цркви из суседног села - Сефкерина, где
се румунски елемент сачувао све до другог светског рата.
Данас, у Сефкерину, су сачувана само презимена некада румунских
породица (Урсу, Кришан, Кокору, Драгој, Мачеш, Рошу, Куку, Котец)
и назив улице "Влашки шор " (Влашка улица) и гробље
сада Српско - према Опову,
где се некада налазила и румунска црква.
По пропадању ове цркве, Сефкерин постаје филијала глогоњске цркве,
која је формално основана 1806, када је ту и саграђена прва црква,
коју је 20-так година касније освештао
проота Теодор Живковић из Панчева.
Ова црква - без звоника - изграђена од ћерамиде и покривена трском,
се налазила у центру села, код пијаце, преко пута садашњег парка.
Први парох Глогоња је био свештеник Исак Теодоровић, пореклом
из Шипета, сада место у Румунији.
Године 1848, верници Глогоња подижу нову цркву, такође од ћерамиде,
али са кровом од чврстог материјала, на месту где се налази и
садашња црква. Нова црква је имала и звоник, саграђен од камена
и покривен такође чврстим материјалом.
Најзад - 1911, подижу трећу цркву, постојећу, на месту оне из
1848; подигнута је великим залагањем мештана и преданог свештеника
Валериа Перина, пореклом из Овче, и његовог брата, учитеља Симеона
Перина.
Током времена, црква из Глогоња је више пута реновирана. Године
1923 је подигнута ограда око цркве, од кованог гвожђа, са троја
врата, једним главним и два секундарна.
Димензије цркве: Дужина споља- 23м, унутра - 21м, пронаос 5м,
наос - 7м, солеи - 4м, олтар - 5м. Ширина споља - 9,50м, унутра
- 7,30м. Дебљина зидова - 1,00 - 1,30м. Висина унутра, до сводова
- 6м, висина торња - 14м.
Црква има двоја врата - главна и латерална, исте величине - 3x1,80м,
и 17 прозора.
Звона: Црква у Глогоњу има 4 звона.
Прво звоно је купљено 1867 у ливници "Бота" (Botta)
из Вршца, друго звоно је купљено 1869,
треће је донација фамилије Грујеску, досељене из места Клек,
из ливнице "А.Новотни" из Темишвара.
Ово звоно има тежину од 313 кг.
Четврто звоно, у ствари средње, је купљено 1933, у ливници у Земуну,
од новца који су прикупили чланови црквеног хора.
Иконе: Уколико се инсистира на некој хронологији осликавања
прво би требало поменути Константина Даниела, док би други по
реду био Јован Поповић из Опова. Не зна се тачно које је школе
и где завршио, али на основу записа на полеђини таблоа -слика
из 1834-1835, може се констатовати да је имао солидно образовање.
Доскорашње дилеме о аутору иконостаса из Овче, су елиминисане
једном пажљивом анализом, којом су елиминисани они сликари који
нису могли да ураде овај иконостас. Јовану Поповићу, који је проглашен
за аутора недостаје један доказ: портрети Архимандрита Димитрија
Крестића и Моићи из Бингула.
Прича о осликавању иконостаса цркве у Овчи се понавља и са иконостасом
цркве у Глогоњу. Цртеж мало несигуран, а екстремитети светаца
предимензионисани показују да је реч о аутору иконостаса у Овчи,
али генерални утисак показује да је по среди Јован Поповић.
Иконе на иконостасу су из каснијег периода, сем оних на царским
вратима и икона трона Свети Никола, Пресвета Богородица са Исусом,
Исус Христос и Свети Јован Крститељ, чији је аутор је један од
ученика маестра Даниела.
Свештеници:
пр. Исак Тодоровић ( 1806-1813)
пр. Филип Нешковић (1813-1822)
пр. Филип Поповић (1822-1829)
пр. Трифу Босика (1829-1837)
пр. Мартин Петровић (1837-1841), пореклом из Добрице
пр. Димитрије Стојановић (1842-1854), пореклом из Бегејаца
пр. Василие Босика (1854-1905), пореклом из Уздина
пр. Аурел Магхециу - кратак период од отприлике једне године,
кога је 1905, наследио
пр. Валериу Перин (1905-1942), пореклом из Овче
пр. Јулиус Згрђа (1942-1997), пореклом из Маргите и
пр. Роман Хеђан (од 1997 и сада ), пореклом из Овче.
Највеће заслуге за успон цркве у Глогоњу, као и укупног верског
живота у селу, има прота Валерие Перин, рођен у Овчи 1885 године.
Теологију је завршио у Карансебешу.
Прота Перин је био човек велике културе.
Говорио је румунски, српски, мађарски и немачки.
Свете књиге: Као што помиње Николае Корнеану у "Монографији
Епархије Карансебеш", црква из Глогоња "има између осталих
светих ствари и Еванђелију увезену у кадифу опточену бронзом и
позлаћену, 6 икона од емајла које су донете из Беча 1908, један
дрвени Чивот извајан од стране Јона Сзитке 1852 године,а осликан
од стране Јона Раписановића, 4 главне иконе на иконостасу, 2 старе
иконе на дрвету, још 3 на платну, које су донација проп. Врана,
1 извајани крст из 1836 и архијерејски трон извајан такође од
Раписановића 1852 године". У овој монографији, аутор Николае
Корнеану, помиње и следеће ритуалне књиге: Казаниа - Карловац
из 1733, Еванђелија - Рмник из 1784, Катавасиер - Лога, Полие
- Буда из 1814, Триодион - Римник Влчи, Киаслов -1785, вероватно
Букурешт.
Гробља: "Старо гробље" се налази на излазу из
села, према Панчеву, док је у наставку, на око 200 метара, "Ново
гробље".
Старо гробље је билоуз немачко гробље, одвојено само једним зидом,
десно Румуни, а лево Немци.
На овом гробљу су сахрањени и свештеници Босика и Перин.
Крстови: Некада се налазио по један крст на сваком излазу
из села и један у центру села, (румунског дела) на раскрсници,
подигнут у време пр.Валериа Перина. Крст је пре неколико година,
кад су калдрмисане улице, извађен под изговором да не може да
се уради обилазница и да ће се поставити негде са стране. Крст
се сада налази у парохијалној згради и Глогоњци намеравају да
га поставе испред цркве.
Најчешћа румунска презимена: Идвореан, Мариан, Родеан,
дошли из Овче, Стојку, Перин, Субу (сада Субић), Боару, Стојан,
Околишан, Воштинар…,
а сада се мало срећу следећа презимена: Мунтеану, Раику, Драгој,
Геђу, Поповић, Минеа, Бабау, Лауташ, Паску, Груеску, Опреа, Бесу,
Гарау, Флора, Мареан.
"Либертатеа",фебруар 08, 2002.
(пише: Коста Рошу)
Историја крије многе тајне.
Њихово разоткривање истраживачима често задаје много проблема.
Прошло је само три-четврт века од како су чобани силазили са стадима
оваца на банатске равнице.
Стари говоре да су овчари из Алмаша, боравили на динама Делиблата.
У та времена су склапана чврста пријатељства која су осптала до
данашњих дана.
Размишљајући о пашњацима Глогоња,питамо се,зар не би било могуће
да су чобани први боравили у овим питомим равницама чији је саставни
део и глогоњски атар? Спуштајући се низ ток Тамиша до Панчева, зашто
Глогоњ и Јабука не би могли да буду почеци насељавања овог делка
Баната ?!?
Влашки елемент није своје присуство у овим крајевима извојевао војним
путем. Чињница да је сва ова равница гажена нашим стопалима и копитама
наше стоке даје нам за право да осећамо да се налазимо код куће.
Влашка инвазија је била неосетна, власништво није оверено печатом,није
ни било разлога за то, јер су били сами и господари и слуге земље
по којој су ходали.
Током врмена традиција овчара је одузета великом броју породица,
које су после устанка Хорје, Клошке и Кришана пролазећи кроз Јанков
Мост, Клек и Торак, доспеле 1794 године у Глогоњ, Јабуку, Сефкерин,
а највише у Овчу, бежећи од одмазде.
Већина потиче из места Решинари и околинe.
Да нису држали до традиције и вере, не би ни могли да током само
једног века саграде три цркве.
Прва је саграђена у центру села 1827 године, на месту садашњег парка
и покривена трском;
друга је саграђена 1848 године на месту садашње цркве и имала је
звоник саграђен од тврдог материјала
и на крају - садашња, у византијском стилу, сазидана 1911 године
уз велико залагање проте Валерија Перина (сениора) и његовог брата,
учитеља Симеона Перина.
Парохија је формално основана 1806 године, а први парох је био Исак
Тодоровић, Румун из Шипета.
Историја региструје постојање насеља још 1586 године под именом
које потиче од речи глог (биљка).
У време ослобођења Баната од Турака - насеље је имало, 1716 године,
само 10-так кућа.
Вероватно се у овом периоду,традиција негде сакрила, јер на Мерсијевој
карти области, насеље је регистровано као напуштено место по имену
Глогонишка.
1728 године привремено постаје власништво једног Србина из Београда
по имену Михајло, одбаченом од свога оца.
Политика доминације бечких владара манифестовала се разним колонизацијама
током 18-тог и 19-тог века.
У Глогоњу оснивањем граничне милиције, стационирана је чета од 240
војника, Немаца, по имену "Хаи дукен-компани". Чак је
и Цар Јосиф II посетио Глогоњ 09 V 1768 године.
Треба напоменути да су, један краћи временски период, Румуни из
Глогоња део црквене заједнице суседног села - Сефкерина, где се
румунски елемент очувао до данашњих дана, где и данас можете пронаћи
старе који још увек говоре Румунски насупрот денационализацији која
је подстакнута упућеношћу на Српску Православну цркву, недостатком
школе на румунском језику и мешовитим браковима. Данас улице, некада
потпуно румунске, носе само име које на то упућује- "Влашки
шор".
Да је румунски елемент аутохтон, говоре нам и старе ритуалне књиге:
Казаниа (1733), Евангелиа (Римник 1784). Црква чува свети престо
Евангелиу увезену у кадифу, оковану бронзом ипозлаћеном, 6 икона
од емајла донетих из Беча. Такође и чивот од дрвета исклесан од
стране Јоан Сзитка кога је осликао Јон Раписановић, 2 старе иконе
на дрвету и тако даље.
Румунски елемент се распознаје кроз осећај за чистоћу и добру управу
имањима. Жеља за бољим материјалним стањем доводи до система "једно
дете", као и најновија трка за материјалним добрима која је
многе натерала да крену "трбухом за крухом", довела је
до осетнох пада броја верника. Ипак добар део оних који су отишли
у иностранство, се враћа на огњишта предака.
Из прошлости се још увек чува румунска мелодија - данас кроз оркестар
"Веселиа". Вољни и са добрим осећајем за одржање реномеа
из прошлости, уз помоћ таксе у добрима, одржавају парохију, али
је велика заслуга и доброг домаћина свештеника, протопопа Панчева,
Јулиус Згрђа. Тако да су и црква као и парохијска кућа у добром
стању и добро одржаване.
A.U.
Црквени календар РПЦ за 1973 годину
|
